Svaka deseta osoba u svetu živi sa nekom vrstom invaliditeta. Niko od nas nije svestan sa kolikim se problemima i poteškoćama oni zapravo nose, jer se ne nalaze u njihovim cipelama. Pre svega, glavni i početni problem, jeste nepristupačnost sveta osobama sa invaliditetom i ograničavanje njihove slobode da žive kao i svi drugi. Naravno, to ne važi za svaku osobu i za svaki invaliditet. Svaki invaliditet se razlikuje. Veliki problem njima takođe predstavljaju diskriminacija i odbacivanje.
To možda najviše važi za mlade osobe. Svaka mlada osoba suočava se sa problemima, pogotovo u doba puberteta. Ti problemi za njih tada jesu stvarni, ali nisu ni približno strašni i bolni kao problemi osoba sa invaliditetom. Period odrastanja za njih može predstavljati veoma stresan i traumatičan period, ukoliko se susretnu sa vršnjačim nasiljem ili neprihvatanjem. Kada su u pitanju odrasle osobe sa invaliditetom, tu je jedan problem ključan – zapošljavanje.
Da, poslodavcima jesu potrebne osobe sa invaliditetom zbog različitih beneficija koje njihovim zapošljavanjem dobijaju, ali pravo pitanje je kako se oni ophode prema njima. Svakako, čast izuzecima, koji svoje zaposlene sa invaliditetom tretiraju baš onako kako treba, s puno poštovanja i s voljom da pomognu. Postoje i oni poslodavci koji, zbog toga što su nevaspitani ili su jednostavno loše osobe, tretiraju svoje zaposlene sa invaliditetom na potpuno nekorektan i krajnje sramotan i užasan način. Verovali i ne, tu takođe postoje primeri korupcije.
Ne želi svaki prodavac da zaposli osobu sa invaliditetom znajući da je to ,,vrsta obaveze” i da je tu potrebno uložiti dosta pažnje. Često se tu mora povući par veza ili se dati neki vid poklona kako bi poslodavac zaposlio tu osobu. Znam jednu dobru priču koja govori o ovoj temi. Jedna žena G.M. bila je zaposlena u jednoj privatnoj firmi par godina. U ugovoru i u dogovoru sa ,,šefom” stajalo je to da ona, zbog svog invaliditeta, može da radi samo određene poslove i da može da se desi da nekoliko puta ode na bolovanje. On je to prihvatio rekavši da nema razloga za brigu i da on razume sve to, te da će svi njeni zahtevi biti prihvaćeni. Naravno da nije bilo tako. Ta žena je, iako je imala problema sa kičmenim pršljenovima, morala sama da kači zavese, briše prozore i radi još puno drugih stvari koje nije trebalo da radi sama. Još na sve to, dolazi i manja plata. Rad u privatnoj firmi svakako nije savršen, ali ovo je prevršilo svaku meru. Država je preduzeću svakog meseca slala novac za plaćanje radnika sa invaliditetom. Poslodavac je taj novac svakog meseca uzimao za sebe a radnica je bila plaćena sumom od 20 000 dinara. Kada se dešavalo da i po 15 dana ode na bolovanje, dobijala je samo 5000 dinara. Kada je G.M. nakon nekoliko godina rada u tom preduzeću zatražila da joj poslodavac da otkaz, da bi mogla da ode na biro, on to nije prihvatio, već je rekao da jedino može sama da da otkaz, znajući da ona tako ne ostvaruje pravo na naknadu preko Nacionalne službe za zapošljavanje. Žena je bila užasnuta količinom zlobe i nepoštovanja tog čoveka, te je ipak dala otkaz. G.M. je trenutno bez posla, ali joj je sada lakše jer se niko prema njoj ne ophodi onako kako nije zaslužila.
Uvek kada pomislimo:,,Ma ne, tu sigurno nema korupcije.”, ima, ima je svuda. Niko ne zaslužuje da bude žrtva korupcije. Zato prijavite korupciju i borite se protiv nje!
Blog je nastao u projektu Nije OK – prepoznaj, prijavi, pobedi korupciju, uz podršku CRTE, a u okviru inicijative „Građani imaju moć”.
J.J.