Upozorenje: ovaj blog nije za svakog čitaoca, što se već i po naslovu da videti, sve u njemu plod je imaginacije i umetničke slobode autora, a svaka sličnost sa stvarnim likovima i situacijama je slučajna.
Korupcija je u kulturi srpskog naroda. Još je Glišić govorio o njoj u „Glavi šećera“ gde pandur Đuka prodaje seljacima jedan te isti šećer kako bi podmitili sreskog kapetana i odobrovoljili ga da im završi posao za koji su došli. Narod zna da kupujući istu glavu šećera direktno daje mito kapetanu, a ne poklon njegovoj deci, ali to bez pogovora radi – „valja se“. Kočić u „Jazavcu pred sudom“ govori o korupciji u sudstvu, a Domanović i Nušić bave se korupcijom u politici, zloupotrebom položaja i „kupovinom časti, ugleda, ali i glasova“. Ako ne verujete da su naši sjajni pisci još pre više od jednog veka predstavljali korupciju kao način življenja Srba, pročitajte ili pogledajte npr. „Gospođu ministarku“ ili „Narodnog poslanika“. Smešno vam je? Prepoznajete neke „nove klince“ u novim ulogama? Zašto onda dozvoljavate sebi da budete jedan od njih?
Nema ništa loše u tome da ne volite školu. Pogrešno je predstavljeno u našem društvu da je škola najvažnija na svetu – nije. Uostalom, setite se uspešnih ljudi koje poznajete. Retki su završili neke visoke škole. Bitno je da ste vredni, uporni, da imate hrabrosti da započnete neki posao, a praksa, a uz nju i znanje, doći će samo po sebi. Ipak, vaspitavani da je bolje da se poklonite autoritetima, budete servilni čitavog života i idete linijom manjeg otpora, ulazite u koruptivni niz i počnete da ličite na Nušićeve likove. Sve dok ste „službenica“ i dok dozvoljavate da vam lupaju dangu na čelo da bi vas označili, nemate pravo da se tim pojavama u društvu smejete. Možete da uživate u svojoj ulozi i budete ponosni na to što ste baš vi za nju izabrani, baš kao u Domanovićevoj pripoveci. A možete i da izaberete drugi put…
Sasvim je u redu da postanete i neko ko će sam odlučiti svoju sudbinu i neće zavisiti od volje drugih. Sam pao, sam se ubio. Teže je, čak nije ni nalik onom putu servilnosti. Ja sam probao i uspeo. Nisam nikome pripadao, nikome dužan nisam ostao. Pritisaka je bilo i postoje još uvek. Svi mi nude nešto bolje, veću titulu, bolji posao, jaču platu. Neću da kažem da me ništa od toga ne zanima, jer je istina da sam zainteresovan za sve, ali hoću do toga da dođem sam. Hoću da budem poput svog profesora koji mi je i nešto najbliše idolu koga sam u životu imao, uvek i u svakoj prilici iskren i hrabar da kažem svima ono što mislim i da me svi, bez razlike da li se radi o našem predsedniku opštine, svešteniku ili kolegi, sa pažnjom i uvažavanjem, saslušaju. Hoću da budem čovek koga niko nikad neće smeti da pita kojoj političkoj opciji pripada. Hoću da budem ja, bez digresija, bez „ali“, hoću da budem „svaka njemu čast“.
Korupcija je u kulturi srpskog naroda, pa šta? Za nas su nekad tvrdili da smo divljaci, da vodimo ratove i tučemo žene, jesmo li to još uvek? Hoćete da kažete da ne možete bez mita da završite bilo koji posao u ovoj državi? Jeste li probali? Prijavite korupciju, jer što nas je više, glasnije se čujemo. Kulture se tako menjaju. Nije potrebna revolucija na ulici, dovoljna je ona među mozgovima naših mladih. U sledećem blogu vam pišem kako sam ja to radio i radim.
M.M.