Godina 1989, školstvo donosi odluku da je obavezno polaganje završnog ispita za upis u srednju školu. Iz osmogodišnje škole odlazi se sa bodovima, prave se rang-liste i ispit se polaže u dva dana. Pošto je to bila novina u narodu, tadašnji nastavnici, koji su već bili naviknuti da uzimaju novčane nadoknade za pozitivnu ocenu, dobijaju još jednu šansu više da uvećaju svoj imetak.
Tokom predavanja dokumentacije i tokom komunikacije sa nastavnicima, pojedini su odmah stavili do znanja da i oni slabiji učenici imaju mogućnost da dobiju više bodova i zajedno sa bodovima iz osnovne steknu pravo na upis u srednju školu. Moj tata je oduvek bio odličan đak, redovno je učio i najniža ocena mu je bila četvorka. Igrom slučaja, bio je prvi na rang-listi za upis u srednju ekonomsku školu po bodovima sa prijemnog ispita. Uspešno je položio, ali na konačnoj listi bio je deseti.
Zašto? Nikada nije imao “vezu” u školi. Njegovi roditelji, moji baba i deda, nikada nisu imali potrebu da daju poklone ili novac zarad prolazne ocene. Početkom nove školske godine, prilikom upoznavanja sa novim društvom i razgovora sa starim, moj tata je shvatio da se ne radi o malim parama i jeftinim poklonima koji su “upisali” pojedine učenike u željene škole. Isti nastavnici kojima su roditelji plaćali prijemni ispit su te đake “vukli” tokom daljeg školovanja, takođe uz novčanu naknadu. Zavisno od predmeta, znala se tarifa za ocenu. Roditelji učenika su nastavnicima poklone i novac nosili na kućnu adresu ili su mu plaćali ručak u lokalnom restoranu uz insistiranje da se to odvije van škole i bez svedoka. Najčešće su odlični učenici oni koji nisu u dobroj materijalnoj situaciji. Njih su tokom časova “hvatali” u trenucima slabosti, tako im davali loše ocene, i na taj način su ih provocirali da, ako se ne izbore i sopstvenim znanjem poprave ocenu, moraju da plate.
Moj tata, kao i svi ostali učenici koji su se našli u ovakvoj situaciji, oduvek se pitao kako su učenici koji zaista uče bili isto rangirani kao oni koji su plaćali za ocenu. Možemo da se zapitamo koliko znanja su imali i sada imaju oni učenici koji su sami tražili i sticali znanje, a koliko oni koji su novcem završili školu. Iz ove priče možemo da vidimo pre koliko godina je korupcija bila nemalo zastupljena u obrazovnom sektoru.
Danas, ista meta, drugo odstojanje, a umesto tate, njegova deca u školskim klupama. Ja vidim, a i čula sam, da oni koji su boljeg materijalnog stanja plaćaju razne privatne časove, gde baš i ne nauče mnogo, već tako legalizuju plaćenu ocenu. Profesorka nam je pričala da je bila poslednja iznad crte na Pravnom fakultetu u Nišu, a njen školski drug odmah ispod nje, i da je povukla dokumentaciju sa prava i upisala drugi fakultet, a da on nikad nije preskočio tu liniju za studente koji se finansiraju iz budžeta, iako je bio svedok njenog odlaska sa fakulteta. Na njeno mesto došao je neko preko veze, a ne prvi ispod crte. Svakoga dana čudne ocene krase dnevnike, potpuno nezasluženo.
Verujem da je toga bilo i pre, ali i da danas postoji u mnogo većoj meri nego ikada. Ponekad se zapitam, na osnovu ovog saznanja, koliko je današnjih fakultetski obrazovanih ljudi sopstvenim znanjem došlo do diplome, a koliko njih je do iste došlo podmićivanjem?
S.I.