I danas se sećam trenutka kada sam upisala fakultet, koji se provincijalac ne seća tog momenta. Znala sam da me kao studenta čeka dosta obaveza, prijatelja, zabave i učenja. Nisam ni mogla da zamislim šta će me, zapravo, čekati i na šta ću sve naići kao neko ko se nije susretao sa tim. Smatrala sam da je fakultet ozbiljna institucija koju završavaš tako što budeš vredan, marljiv i puno učiš, dakle, svojim trudom i zalaganjem. Čvrsto sam verovala u svoje ubeđenje, ali ne duže od dva meseca nakon polaska na fakultet.
Bio je hladan decembarski dan. Drugarica i ja smo uletele u učionicu i jedva čekale prvu jutarnju pauzu da popijemo toplu kafu. Tog dana predavanja nisu bila dovoljno zanimljiva, te se i ne sećam šta smo tačno radili. Ali, sećam se da smo nakon predavanja, sa poslednjeg sprata, drugarice i ja krenule ka kafiću, koji se nalazi u prizemlju, da popijemo kafu sa ostalim studentima. Na putu ka kafiću drugarica je osetila da je neko potapšao po ramenu, zbunjeno se okrenula i videla jednog od profesora. “Koleginice, fakultet se ne završava tako što samo sedite i učite. Postoje mnogo lakši načini da dođete do diplome.” bile su njegove reči. Uz te reči, drugarica je dobila i papirić. Kada se on okrenuo i otišao, zbunjene smo otvorile papirić i videle da je na njemu napisan broj telefona. Tek tada smo shvatile značenje njegove prethodne rečenice. Uspaničeno, zgužvale smo papirić i bacile u kantu. Trebalo nam je vremena da dođemo sebi, i od tada nikome o ovome nismo pričale. Očekivale smo da se slična situacija neće dogoditi.
Ali, došla je i treća godina. Ušle smo u učionicu i dok smo čekale da predavanje počne, družile smo se sa ostalim studentima. Vrata su se otvorila i na mestu profesora se nalazio “profesor kod kog se ne uči”. Ućutale smo se, a pogledima smo rekle jedna drugoj sve što smo želele. Nismo želele da bilo ko sazna, te smo se pravile kao da se ništa nije ni dogodilo. Nakon predavanja, užurbano smo izašle iz učionice i trudile se da izbegnemo kontakt sa profesorom. Za dalji rad iz predmeta uvek smo kontaktirale asistentkinju i većinu stvari obavljale tako.
Prošlo je nešto malo vremena kada je drugarica sa godine slavila rođendan. Nas nekoliko se spremilo i izašlo u diskoteku. Negde oko ponoći, dok smo uživale u muzici, drugarica mi je okrenula telefon na kom se nalazila poruka sa Facebook-a. U poruci je pisalo “Baš Vam je lepa ta kratka haljina. Hoćete li istu obući kada dođete kod mene na konsultacije?”. Nije obraćala pažnju na poruku i nastavile smo da se družimo sa ostalima.
Ispit iz ovog predmeta drugarica je položila iz sedmog puta. Uvek je znala svako pitanje koje izvuče, ali svaki put je padala ispit zbog nekih banalnih razloga od strane profesora.
Drugarica je završila fakultet i veoma je uspešna u svom poslu. Dotičnog profesora nismo više sretale, ali smo čule dosta priča da kroz ono kroz šta sam je ona prolazila, prolaze i druge mlade devojke. Možda vam još neku i ispričam… Fakultet, ipak, može da se završi tako što se uči!
S.A.