Da li obrazovanje ima cenu? Prema nekim određenim situacijama iliti po ljudima koji čine da one nastanu, izgleda da naše obrazovanje i te kako ima cenu.
Naime, na jednom tehničkom fakultetu u Beogradu, studenti koji su došli iz osnovne i srednje škole sa Vukovom diplomom, pokazivali su odličan i očekivan uspeh. Međutim, posle izvesnog vremena dešava se situacija da studenti masovno obnavljaju godinu zbog minimale prolaznosti na jednom od ispita. Jako interesantan podatak je taj da studenti koji su položili ispit su prosečni ili ispod proseka po znanju ili bilo kakvim uspesima. Naravno da je tu svakome nešto sumnjivo, na prvi pogled je uočljivo da se radi o studentima sa dubljim džepom. Upravo ta tvrdnja se ispostavila kao tačna, u prilog tome govori podatak da od stotinak studenata koji prijave ispit u jednom ispitnom roku prođu u proseku svega njih petoro. Posle svega gore navedenog, zar i vama, dragi čitaoci, ovo ne uliva neku sumnju? Zar je moguće da nekoliko generacija studenata sa Vukovim diplomama, mnogobrojnim uspesima postignutih u ranijem periodu i visokim ocenama na prethodnim ispitima imaju baš toliko loše znanje? Svako racionalnog razmišljanja bi shvatio da tu nešto ne štima. Da možda profesor ovog stručnog predmeta misli da se dešavanje oko prolaznosti kod njega ne može tako lako primetiti ili se samo toliko opustio da mu je ovako nešto postalo bezobzirno i uobičajeno ponašanje?
Profesor T. G. u starosnoj dobi od 60 godina i već korak pred kraj svog radnog veka vrlo uspešno prolazi u ostvarivanju svojih ličnih interesa na zakonski nepropisan način. Naime, kada studenti nakon završenog pismenog dela ispita dobiju rezultate koji pokazuju njihov „neuspeh“ da polože ispit, potraže da vide svoj rad i istog trenutka budu odbijeni bez obrazloženja. Kako saznajemo, profesor ne pokušava samo jednom izvući mito iz džepa porodica studenata već nemaju prolaznost na ispitu sve dok ne ispune više materijalnih zahteva profesora. Naposletku, ovi postupci dovode do masovnog obnavljanja godine jer je ovaj ispit jedini uslovni za upis naredne godine i polaganje svih ostalih ispita. Kako nemaju kud, studenti prelaze sa Univerziteta u Beogradu na tehničke fakultete Univerziteta u drugim gradovima ili zbog materijalnih nemogućnosti odustaju od daljeg obrazovanja.
Problem kod promene fakulteta je ta što tu postoje veliki troškovi koje jedna prosečna porodica u Srbiji nije u stanju da podnese. Sve ove činjenice dovode do teškog izbora roditelja i rizika da ostanu bez „parčeta hleba“ ili da obezbede nastavak obrazovanja svom detetu.
Iako je ovo postala opšte poznata činjenica društvu i univerzitetu, ovom podmuklom profesoru se i dan danas dozvoljava da se provlači sa svojim postupcima. Dekanat ne reaguje nad krivičnim delom korupcije, više puta prijavljivane, ne znamo da li i dokazane, a nesrećni roditelji odvajaju od usta ponekad i zadnji komad hleba kako bi isplatili traženi iznos od nekoliko stotina evra. Povrh svega, zbog straha za uspeh svoje dece, roditelji potlačeno ćute. Ostaje još jednom da postavimo pitanje da li obrazovanje ima cenu ili je ipak otišlo u bescenje?
Prijavi korupciju na fakultetu!
Piši nam da ti pomognemo kako!
Blog nastao uz podršku Crte u inicijativi „Građani imaju moć“.
M.S.